APIS GROUP
Svjedocenje Ibrana Musafica – BH i Srebrenicki planirani haos
Grozote kojih se samo umobolnik sjeti
Slucajno ili ne, ali nekako bas usred rasprave pred Apelacionim vecem Haskog suda u predmetu Nasera Orica, pojavilo se pisano svedocanstvo koje otkriva neke do sada nepoznate detalje o ulozi ratnog gospodara zivota i smrti u Srebrenici. Tvorac tog svedocanstva Ibran Mustafic, predratni poslanik SDA i Oricev politicki protivnik, u svojoj knjizi “Planirani haos” izneo je nove detalje nekih od zlocina koje su pocinili Oric i njegovi potcinjeni.
Kako je ubijao Naser: Najpotpunija i, svakako, najsokantnija je Mustaficeva prica o zlocinima nad srpskim zarobljenicima koji su pobijeni na prostoru sela Zalazje, nakon sto su snage TO Srebrenica prethodno to selo popalile i opljackale. Mustafic svedoci kako mu je u jesen 1992. godine stricevic Mirsad Mustafic dao spisak zarobljenih srpskih boraca koji su na Zalazju likvidirani. Medju njima su bili Mirsadov skolski drug Branko Simic i njegov brat Pero, zatim bivsi sudija Slobodan Ilic, autoprevoznik iz Zvornika Mijo Rakic i medicinska sestra Rada Milanovic.
Prema dosadasnjim saznanjima, oni su bili predati srebrenickoj Vojnoj policiji, nad kojom, prema oceni Pretresnog veca Orić “nije imao efektivnu kontrolu”. Medjutim, Mustafic svedoci da Oric ne samo da je dobro znao da su pomenuti zatocenici pobijeni, nego je i sam u tome ucestvovao.
„Kada smo onu ekipu zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je pocelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilic. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i cupav kao zivotinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reci. Izvadio sam bajonetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nozem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nozem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno receno, tada sam se prvi put uplasio, tako da sam ga odmah posle toga preklao”, doslovce je Oric prepricao svoj “podvig” Mustaficu kada ga je ovaj posetio jedne veceri.
Na to priznanje nadovezuje se i priča Mustaficevog strica Ibrahima koji je bio ocevidac.
“Dosao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa ‘zastavom’ pred zatvor u Srebrenicu. Odmah sam se obukao i krenuo. Kad sam dosao pred zatvor, izveli su sve zarobljene sa Zalazja i naredili mi da ih povezem prema Zalazju. Kada smo dosli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali, kad sam video njihovo divljanje i kad je pocelo klanje, prebledeo sam kao krpa. Kada je Zulfo (Tursunovic) niz grudi sastavio nozem bolnicarku Radu, pri tom je pitajuci gde joj je radio-stanica, vise nisam imao hrabrosti da to gledam. Peske sam sa deponije dosao u Srebrenicu, a oni posle dovezli kamion, a ja sam sa kamionom nastavio kuci u Potocare. Karoserija je bila sva krvava”, opisao je Mustafic svedocenje svog strica.
Ovde vredi napomenuti da je medicinska sestra Rada Milanovic u Srebrenici ostala i nakon sto je njena porodica napustila taj gradic, te da ju je Stab TO Srebrenica rasporedio u sanitet i u lokalnu bolnicu.
![[Image]](http://iraq-kill-maim.org/ik25/pict263.jpg)
Bosanski muslimani traže zahtjeve
Mustafic se osvrce i na jos nekoliko zlocina nad Srbima u Srebrenici, o kojima se do sada manje-vise znalo. Mustafic navodi da je saznao da je posle napada na Jezesticu ”i Kemo sa Pala nosio po Srebrenici neku odsecenu glavu i plasio ljude”.
”Ne znam tacno ali se prica da je Kemo umesan i u likvidaciju Bate iz Srebrenice i njegove majke. Cvileli su, kazu, kao guje. Izgleda da su poklani”, zapisao je Mustafic.
Rec je o ubistvu Mihaila i Andjelije Stjepanovic, za koje istrazni organi RS terete Kemu Mehmedovica, bliskog saborca Nasera Orica, kojeg po zlu pominje nekoliko Srba koji su preziveli pakao srebrenickog zatocenistva, navodeci da ih je zastrasivao donoseci im odsecenu ljudsku glavu. Ono sto se do sada manje znalo jeste to da je za ubistvo tesko obolelog Krste Dimitrovskog i njegove supruge Velinke u Srebrenici odgovoran licno Ejub Golic, komandant Samostalnog brdskog bataljona iz sela Glogova, navodi Mustafic. Golic je, prakticno, oslobodjen odgovornosti za taj zlocin.
![[Image]](http://iraq-kill-maim.org/ik25/pict281.jpg)
Interesantno je da se tolerisanje Golicevog terora, kako implicira i sam Mustafic, zasnivalo na proceni Nasera Orica i “ekipe” da bi procesuiranje Golica moglo iritirati njegove vojnike, koji su vec bili nezadovoljni nakon sto je u srebrenickom zatvoru ubijen njihov vodja Nurif Rizvanovic. Za to ubistvo, kao i za tri atentata na samog Mustafica, prema njegovim saznanjima, nisu bili odgovorni “cetnici”, vec upravo ljudi iz Oriceve “ekipe” koje, inace, Mustafic redovno opisuje kao “vojnu huntu” u Srebrenici i kao organizovanu grupu kriminalaca i trgovaca humanitarnom pomoci koja stize u enklavu.
![[Image]](http://iraq-kill-maim.org/ik25/pict279.jpg)
Teror “Oricevaca” i Haski sud: Saznanja o teroru nad zarobljenicima i zatocenicima Mustafic je, kako pise, dobijao i od svog bliskog prijatelja Hameda Salihovica, koji je jedno vreme kao sef Vojne policije odgovoran za srpske zatocenike, sto je konstatovano i u haskoj presudi Naseru Oricu. Jednom prilikom Mustafic je upitao Salihovica sta se desilo sa tri zarobljenika, medju kojima je bila i jedna devojka, koji je trebalo da budu prebaceni iz Konjevic Polja u Srebrenicu.
”Ne znam ni ja pravu istinu, ali, izgleda, da su pobijeni”, odgovorio mu je Salihovic.
Pored toga, Salihovic mu je poverio i da su vojnici pod komandom Nasera Orica u zatvoru ”prebijali zarobljene cetnike”.
“Od Fahre Alica saznao sam da je jedan ucitelj iz okoline Tegara zarobljen i predat Vojnoj policiji, a onda u zatvoru ubijen. Tako su prosla i tri zarobljenika koji su iz Skenderovica prebaceni u srebrenicki zatvor”, iznosi Mustafic svoja ratna saznanja. Tu je i opis Oricevog “osvajanja” sela Sijemovo nakon sto je Oric mestanima dao ultimatum da predaju oruzje.
Kada su se Oric i “ekipa” vratili, navodi Mustafic, „svi stanovnici su sa naoruzanjem napustili selo, samo je u kuci ostao stari Milos Zekic. Iz srdzbe, zbog lose obavljenog posla, glupani su opljackali selo, ubili Milosa, a posle pljacke su zapalili selo”, pise Mustafic.
Medjutim, ni ti, ni mnogi drugi detalji Mustaficevog svedocanstva nisu se nasli u Haskom sudu, a sam Mustafic kaze da je imao dva duga susreta sa haskim istraziteljima.
”Nakon toga sam dao i pisanu izjavu Haskom tribunalu. Ja sam uistinu pozvan na svjedocenje pred Haskim tribunalom kao svjedok optuzbe, i mislim da je trebalo da budem poslednji svjedok optuzbe. Nakon tri dana provedena na pripremnom postupku, doslo je do velikih mimoilazenja izmedju mene i zastupnice optuznice. Kao prvo, optuznica protiv Nasera bila je smijesna. Drugo, optuzivan je za nesto za sto nije ni kriv, a nije za ono za sto je kriv. Trece, Haski tribunal interesuju zlocini prema Srbima, Bosnjacima i Hrvatima, a ne interesuju ga zlocini protiv covjeka kao ljudskog bica. Cetvrto, Haski tribunal nije apsolutno ispravnim imenom nazivao strane u sukobu. Peto, Haski tribunal je sve vise licio na paradersku priredbu Karle del Ponte, te je mnoge procese doveo do nivoa cirkusa. Sedmo, najveca mi je uvreda bila kad su mi na stol bacili ucjenu kojom mi prijete zatvorom do sedam godina ili novcanom kaznom od 200.000 eura. Kad sam ugledao taj papir, nisam vise mogao da trpim, te sam tuziteljici odbrusio: Pa moj smisao svedocenja i jeste da bih dobio vecu kaznu od Erdemovica, koji je nagradjen u Haskom tribunalu za priznavanje direktnog ucesca u preko 140 likvidacija. Nakon svega, kad sam dosao pred sudnicu, cekao sam dva sata, ali nakon drugog zasedanja Sudskog veca, konacno su mi saopstili da je Sudsko vece donelo konacnu odluku da se ja ne pojavljujem na svedocenju i da se mogu vratiti iz Haga“, tvrdi Mustafic.
S druge strane, haski tuzioci s pravom se i danas zale na nerazumevanje koje su pokazale sudije u prvostepenom postupku. Tokom nedavno odrzanog zalbenog postupka, tuzioci su pokusali da ukazu na to da je “rizik zlostavljanja” srpskih zatocenika u Srebrenici proizlazio iz opste situacije u Srebrenici.
“Nakon toga svakome je morala biti ocigledna mogucnost da srpski zarobljenici budu izlozeni zlostavljanju", naglasila je tuziteljica Misel Dzarvis.
Ona je pokusala da ukaze na to da je Pretresno vece pogresilo kada je “uzasne okolnosti” u Srebrenici uzelo kao olaksavajucu okolnost za Orica, dajuci im preveliku tezinu.
“Time je medjunarodno pravo krenulo opasnim putem, na kojem se zlocini jedne strane opravdavaju njenim ‘ispravnim pozicijama i borbom za pravu stvar’”, zakljucila je Dzarvisova. 
Stavise, ako bi se u obzir uzelo Mustaficevo svedocenje, moglo bi se slobodno zakljuciti da koliko god da su “uzasne okolnosti” u Srebrenici pogadjale obično stanovnistvo, toliko su te iste okolnosti pogodovale Naseru Oricu i njegovoj “ekipi”, bas kao i svim onim komandantima koji nisu hteli ili nisu smeli da mu se suprotstavljaju.
Mozda se bas u tom “zavetu cutanja” potcinjenih i podredjenih Oricu i krije tajna Oriceve odbrane. Odbrana ne samo da i dalje tvrdi da Oric nije imao “efektivnu kontrolu” nad Vojnom policijom, nego negira da je ta formacija uopste i postojala u Srebrenici, mada je i sam Oric potvrdio njeno postojanje. No, tu potvrdu branilac Dzon Dzons pripisuje Oricevoj “zbunjenosti”, a Oricevu povezanost sa zlocinima i zlocincima – u nameri da je sasvim obesmisli – opisuje britanskom izrekom: "Plesao sam sa osobom koja je plesala sa nekim ko je plesao sa princom od Velsa"!?
Jadno je sto se na taj nacin pokusavaju obesmisliti i svedocanstva srpskih zatocenika koji su preziveli torturu u zgradi srebrenicke Vojne policije. Jer, niti je ta zgrada bila plesna sala, niti je srebrenicki “Princ Tame” bio toliko mlad da ne moze da shvati razmere svog uticaja. Naprotiv: on je, ako se posluzimo onim sto je rekao Mustaficu, i u “uzasnim okolnostima” bio potpuno svestan da je “u Tuzli postao legenda i da je postigao sto je hteo”. U Hagu, nazalost, jos nisu svesni toga.
”(De)militarizovana “zasticena zona”
Kada je Srebrenica, posle ofanzive Vojske RS, krajem aprila 1993. godine proglasena za demilitarizovanu zonu i stavljena pod zastitu UN, Mustafic potvrdjuje da je “cetnickih provokacija bilo veoma retko”. Ipak, kako opisuje, naocigled holandskog bataljona UNPROFOR-a, oko Srebrenice su kopane transeje a u “zasticenu zonu” je, uz humanitarnu pomoc, dopremano i oruzje.
Slika u jednom sarajevaskom naselju. Bosanski muslimani sa simpatijama gledaju na Bin Ladena i Iran.
Mustafic belezi i nekoliko zaseda koje su bosnjacki vojnici iz “zasticene zone” postavili, ubijajuci pripadnike VRS. Iznosi i saznanje o napadu jedinica Ekrema Salihovica i Ibrahima Mandzica (inace bliskih Oricu) na srpsko selo Visnjicu, u kojem su ubili nekoliko civila i spalili selo.
“Kada sam Mandzicu rekao da takvim napadima svesno stvaraju alibi cetnicima za napad na Srebrenicu, odgovorio je ‘nismo mi samoinicijativno otisli u akciju. Mi smo dobili naredbu iz Sarajeva’”, svedoci Mustafic, navodeci da je kasnije saznao da je “naredbu za napade oko Srebrenice potpisao general Enver Hadzihasanovic”. “Jasno mi je bilo da se zlo trazi da bi se resio problem Srebrenice”, zakljucio je Mustafic.
Rec plus: Ibran Mustafic
Srebrenica je slucaj koji ne pamti istorija
Novi Reporter: Da li ste do sada podnosili krivicne prijave protiv odgovornih, kako za zlocine protiv srpskih zarobljenika i zatocenika, tako i za zlocine nad Bosnjacima – neistomisljenicima Nasera Orica?
Mustafic: Krivicne prijave protiv bilo koga nisam podnosio. Nakon mog izlaska iz ropstva, nisam mogao ni slutiti da nikog planetarna katastrofa Srebrenice nece interesovati. Kad sam se ukljucio u rad Skupstine RBiH, pokusavao sam na svaki nacin da otvorim pitanje Srebrenice, ali sam naisao na ogroman prezir i sikaniranje. Nakon jedne zucne rasprave na jednom zatvorenom sastanku Kemal Ademovic, tada aktuelni direktor AID-a zovnuo me je i u kratkom razgovoru u cetiri oka samo rekao:
„Ibrane otvaras najteze pitanje na zemaljskoj kugli koje se zove Srebrenica. Ne cini to. Ubice te.“
Iskreno, s obzirom na to da sam iz ropstva izasao isplasen kao zvijer, to mi je ulilo i dodatnu kolicinu straha. Cekao sam da prodje jedan izvjesni period, razmisljajuci da ce ipak doci do otvaranja mnogih pitanja, ali od toga nista. Pocetkom 2000. godine uputio sam sluzbeni dopis MUP-u Tuzlanskog kantona, pitajuci ih da li namjeravaju pokrenuti istrazni postupak, ili da, u protivnom, pokrenem privatne krivicne prijave. Tadasnji glavni kantonalni tuzilac Izo Tankic mi je, nakon direktnog razgovora, odgovorio da ce oni pokrenuti istrazne radnje. Istraga je krenula. Preko sezdeset lica privedeno je na razgovor. Najednom kompletna istraga je stala. Tadasnji kantonalni tuzilac Izo Tankic i ministar MUP-a TK Mirza Jusufovic, sada su sudije Suda BiH. Neobicno, zar ne?! Prije nekoliko mjeseci ponovo sam uputio pismo glavnom tuziocu BiH Marinku Jurcevicu, ali nikakav odgovor do sada nisam dobio. Za privatne tuzbe nemam niti finansijskih sredstava, niti imam moc da valjano ja uradim istrazni postupak, tako da se jedino nadam da nista ne moze zastarjeti.
Da li ste podnosili krivicne prijave protiv Nasera Orica i njemu bliskih osoba zbog atentata na vas i kakva je sudbina tih prijava?
Nikakve krivicne prijave nisam podnosio, jer sam ocekivao da ce institucije koje su enormno placene za svoj posao za nase prilike, poceti da rade svoj posao. Mislim da je najveci problem u tome sto je srebrenicka vladajuca ratna falanga samo posljednja karika u lancu odgovornosti. Naredbodavni centri moci bili su ocito izvan same Srebrenice, tako da je i sam Naser ocito sopstvena kolateralna steta, samo sto on moralno i intelektualno nije sposoban da to vidi.
Kako tumacite prvostepenu presudu Naseru Oricu prema kojoj Oric nije imao “efektivnu odgovornost” za napade na srpska sela, a da je Oriceva odgovornost za zlocine nad srpskim zatocenicima izvedena i iz odgovornosti Hameda Salihovica kao komandanta Vojne policije?
Iako u sustini mislim da je Haski tribunal pozitivna institucija, ipak je Tribunal sud na koji je politika imala, i jos ima, presudan uticaj. Hamed Salihovic je od jeseni 1992. do kraja zime 1993. godine bio clan Staba i oficir bezbjednosti. Da je trebalo da odgovara za ratne zlocine, sigurno ne bi bio u atentatu ubijen. Ocito, ubijen je kao jedan od kljucnih potencijalnih svjedoka. Hamed Salihovic je u svojoj cijeloj zivotnoj karijeri bio jako postena osoba.
S obzirom na to da ste u vasoj knjizi opisali primere iz kojih se jasno vidi da odluka o demilitarizaciji Srebrenice nije sprovedena, zar iz toga ne proizlazi da je takva “demilitarizovana zona” bila legitimni vojni cilj, sto je, s druge strane, bio prikriveni politicki cilj Izetbegoviceve vlasti u Sarajevu da bi dobila novi politicki adut da pozovu na medjunarodnu vojnu intervenciju protiv Vojske RS?
Odluka o demilitarizaciji je sprovedena. Kako – na to pitanje treba opsezno odgovoriti. Alija Izetbegovic je, prije svega nad narodom zasticene i demilitarizovane zone Srebrenica istorijski ratni zlocinac. Sa Srebrenicom, Alijin projekat koji je dobio iz Beograda, ne bi mogao zazivjeti. Alija Izetbegovic je osoba bez koje ne bi postojala Republika Srpska.
Koliko je, prema vasim saznanjima, u julu 1995. godine u Srebrenici ubijeno/streljano zarobljenih bosnjackih muskaraca, a koliko ih je poginulo s oruzjem u borbama protiv Vojske RS – imajuci u vidu da i u Tuzilastvu u Hagu prihvataju podatak da je najmanje hiljadu pripadnika 28. divizije ARBiH poginulo u borbama prilikom povlacenja iz Srebrenice?
– Prije svega, zrtve genocida u Srebrenici su dvojake prirode. Zrtve koje su pokupljene u Potocarima i zrtve koje su krenule u zbjegu preko sume. Sve zrtve iz Potočara doslovno su kao civilna lica odvedene i likvidirane u planski izvedenim masovnim strijeljanjima. Vecina lica koja su krenula u proboj prema Tuzli, takodje su bili civilna lica, sem povlastenih. U proboju prema Tuzli svasta se dogadjalo. Ono sto je evidentno jeste to da gotovo niko nije stradao od clanova srebreničke mafije i njihovih porodica. Znaci, povlasteni su prosli, jer su na suprotnoj strani imali partnere. Srebrenica je slucaj koji ne pamti istorija. Nikad se u istoriji nije dogodio slucaj da jednu ogromnu populaciju neko povede sa slobodne teritorije i koncentrise na tako mali prostor koji kontrolise neprijateljska vojska. Oni su, u stvari, samo povedeni da bi bili topovsko meso. Genocid je bio planiran prije nego sto su izvrsene egzekucije, a od Izetbegovica je uslijedila direktiva da ARBiH nista ne preduzima dok se genocid ne zavrsi. Ono sto sa sigurnoscu mogu tvrditi jeste da je broj zrtava preko 8.000. Najvea istorijska sramota jeste to da je nakon svega Memorijalni centar u Potocarima otvorio predsjednik najmocnije sile na svijetu, ratni zlocinac nad narodom Podrinja Bil Klinton. Naravno, ja sam se tom cinu zestoko usprotivio i poveo zestoku kampanju, ali ostao sam usamljen.
Teroristička ćelija u Sarajevu objavljena na internetu. Vlasti negiraju saznanja o ćelijama vehabija u BiH.
Imajuci u vidu da su vlasti u RS poslednjih godina u vise navrata ponudile izvinjenje porodicama zrtava i izrazile zaljenje zbog masovnih zlocina nad Bosnjacima u Srebrenici u julu 1995. godine, te da su pocele da hapse odgovorne za te zlocine, kao i da pomazu obnovu tog područja – da li smatrate da je jos uvek legitimno traziti izdvajanje Srebrenice iz sastava RS mimo Ustava BiH. Tim pre sto takav zahtev, prakticno, vise ne pominje niko ni medju relevantnim bosnjackim politicarima u Sarajevu?
Muslimanska TZV Armija BiH vrši egzekucije civila
– U Sarajevu su na vlasti politicke oligarhije sa SDA i Strankom za BiH (koja podvala!) na celu, koje su direktno odgovorne za genocid u Srebrenici. Prezivjele zrtve genocida njima su teret koji bi oni dokrajcili. Poslije genocida 1995, vlasti u Sarajevu izvrsile su novi genocid nad zrtvama u saradnji sa sitnim malim politickim patuljcima iz Srebrenice. Poslijeratna poslusnicka, izdajnicka i politicka fukara iz Srebrenice ima zadatak da projekat planiranog haosa dovede do kraja. Nijednom narodu u BiH ne smiju se izviniti predstavnici bilo koje vlasti i bilo koje politicke partije, jer je to nova uvreda za zrtve. Ovdje stradalnici treba da nastupe jedinstveno i da ruse narodne krvopije na vlasti. Ustav BiH i sam status Srebrenice pravno je pitanje koje mora biti rijeseno. Kad pominjete obnovu porusene stambene infrastrukture, o tome je apsurdno govoriti. Najvecu dobit na obnovi stambene infrastrukture ostvarili su oni koji su trebali biti procesuirani pred sudovima za njihovu devastaciju.
BiH je “drzava“ sa najvise apsurda na zemaljskoj kugli. To je jedina “drzava“ u kojoj je stanarsko pravo pretvoreno u vlasnicko pravo, a neprikosnovena privatna imovina tretira se kao kolateralna steta. Takav drzavni sistem mora biti srusen, milom ili silom. Bolje milom, jer sila odnosi nove zivote, ali svaki sistem zasnovan na nepravdi ne moze biti odrziv.
Zasto do sada, osim vas, niko drugi od bivsih i sadasnjih bosnjackih politicara nije pokazao ni najmanji gest zaljenja ili kajanja zbog zlocina nad Srbima a koje su pocinile Oruzane snage ARBiH u Srebrenici?
Teroristi su uobičajena pojava u BiH. Zbog njihove brojnosti i iz straha da ne izazovu opći rat, međunarodna zajednica i EUFOR ih ostavljaju na miru iako znaju da oni uvijek mogu krenuti prema Zapadnim metama.
– Ja ne zalim za svim zrtvama u BiH, jer ima zrtava koje su prije toga bile krvnici. Ja zalim nad nevinim zrtvama u BiH iz svakog naroda, jer smo mi prije svega rodjeni kao ljudi, a s vremenom to ostajemo ili postajemo zvijeri. Nema rata bez ratnih zlocina i ratnih zlocinaca. Ali, istina, ima namjernih zločina i nenamjernih zlocina prema nevinim koji su se nasli u nevaljalom trenutku na nevaljalom mjestu. Zlocini su stvar pojedinaca ili manje udruzene zlocinacke skupine, a genocid je megazlocin koji moze planirati i pociniti samo organizovani drzavni, politicki i vojni aparat.
Videti originalni tekst: http://www.novireporter.com/look/reporter/nr_article.tpl?IdLanguage=11&IdPublication=2&NrIssue=266&NrSection=7&NrArticle=3306
